u lokalu

priča mi jedan dok niže kamenčiće na konac, što su već sami od sebe bušni, a što ih prodaje posle po dva eura komad, a sam ih je izronio: što čuješ da kao deca plaču, sa brda, strmca, kome jedinome da zahvalimo što nevremenima ne da na ovamo, to su ti čagalji, čaglji, šakali, divlji psi, uvezeni iz argentine ili afrike ili tako od neke egzotike, e da bi pacove po ovim krajevima istrebili. i sad pacova nema, a čagalji ostali i sad večno gladni, a samo ih ovde u celoj evropi još možeš naći, al malo ko ih je video, jer su strašljivi na ljude. a noću što čuješ da ti kao čovek dolazi, ono kao da hropće i baulja, to ti je jež, ne boj se, ima ih ovde po maslinjacima, kažu da se nisu menjali hiljadama godina. dobar je jež. a zmija nema, mungosi njih love, to su ti kao neke poveće veverice kratkih repova. a jes stvarno, videla sam jednog ili jednu, put mi prešla, a sve me gledala, valjda neće neka nesreća da udari. i zmiju sam videla, zelenu, al kažu to je smuk bio. a gore u brdima isto nije frka, jer žive duše nema, a kad sevne i pukne grom znači da je već prošao, a ako te pogodi, nećeš ga ni osetiti. a riba i grize, a nekad i neće, ono kad ne praćakne čim se baci udica, to priča jedna što svako veče mužu lovi večeru. 

na plaži

na jednoj steni neko je pre par godina ispisao u desetak redova, auto-lakom, valjda, široko, nije ga mrzelo, obećali mi i fotku, al ide nešto kao: ako zamemarim sujetu, vreme, sva razočarenja, ambicije, ono što si želela da budem, ono što si postala... ostaje mi samo nevinost dječačke ljubavi za tebe, nikolina. tako nekako, okačeno nad morem, pod arzom, osmatračnicom, na čijem vrhu raste smokva iz kamena, što je dobila ime po kćeri lazara mamule, projektanta te i druge dve tvrđave na ulazu u bokeljski zaliv.  lastavica, što je sad svi zovu mamula, jedina na ostrvu, bila je i zatvor posle drugog rata, a milo je sad kao dao u zakup za kockarnicu. odatle su leševi stizali do crkve bogorodičke žanjičke, manastira vavedenje, to na ostrvce između arze i mamule gde se slatkom vodom trgovalo, i bunar ima, pa tu gde su sahranjeni izrastao bor sa krošnjom u obliku krsta. a može se i do trećeg lazarevog čuda, skroz desno, oštre, onog stepenastog monstruma od tvrđave uklesanog u prevlaku, al treba pasoš. a ta arza je, kažu, poludela, a kako i ne bi kad je onako opali mesečina preko pučine, hoće nebo u zemlju da udari, pa su je sad još i rusima prodali, teško joj i prići od momaka sa pendrecima, a crni talasi kidišu na nju još od hiljadu osamsto i neke godine, ne mogu ja sve da pamtim. 

u provodu

najbolje od osam izjutra do deset, dok ne stignu brodovi, da se čovek okupa u moru, taman fino posle jutarnjeg pražnjenja, koje je ako je kvalitetno, košta euro, koliko i espreso, a može se i za dvadeset centi, ono u toku dana, ničim izazvano, ali to već posle mnogo njih, pa nije prijatno, al nauči čovek da ceni svoje sranje. tuširanje je od trideset do pedeset centi, zavisi da li na vreme ili neograničeno, ali se može i kupiti slatka voda iz cisterne na veliko, pa onda o svoje drvo, opušteno iz flaše ili onih profi balončića. ali ne treba, slana je odlična, a od sapuna mi samo nešto crveno izašlo, pa sam ga odmah bacila. pije se alkohol uglavnom, pivo, u kafani, ispred prodavnice, tu se i muvaju, beograđani uglavnom, ovi drugi odmaraju na zelenom, gariji najviše, rusi na plavom, ali rekla mi jedna da kad je jedan bosanac zakucao u bor nikada veći nije napipala. i još mi pokazala očima neku flašu sa vodom od litar i po, onu plastičnu, providnu, što je tu stajala, i još htela da ga pita da nam ga pokaže obema pa da se slikamo. predveče se gleda zalazak sunca, podeljena su mišljenja o tome odakle je najbolje, ali jedan mi se kleo da je sa svoje stene mogao da me oseti na mojoj preko crvenila mora. posle sam ja njega jedva, ali se pravdao da ga je prevazišla moja plodnost.

u meni

voda je bila i topla i dobra i ledena da štipa, i pun mesec je bio, majko mila, da sam tu živa ostala, i bila je meteorska kiša, noćima su zvezde padale, a želja mi se uvek ista ponavljala, da vidim bar još jednu kako šiba taj srebrni haos gore. jutro me budilo, more me gutalo. i ništa sam bila, i zla i velika i nevažna i jedina i gladna i voljena. i bez obzira na moje šokove, furka mi je bila za bogove. ja želim..