Preferans se igra sa 32 karte. Za dobar preferans je poželjno da igrači budu stariji od 32 godine, ali ne i obavezno, jer ne učestvuju samo štihovi, već i manje karte koje takođe mogu da budu zajebane. Naročito kad su aduti, a posebno u bitkama (tako ja zovem igre betl, mada je svaka igra bitka, i bitna, da). Naravno da brojevi godina nemaju nikakve veze sa brojevima karata, osim u onom opštepoznatom tumačenju – karta je kurva, vreme je kurva, život je kurva itd. Preferans je ozbiljna igra. U preferansu je zabranjeno lupetanje i promašivanje.
Za preferans je potrebno imati višak: cigareta, običnih i smešnih, alkohola, vremena, slobode. Za preferans je potrebno imati manjak: para, ljubavi, posla, ljubavi. Poželjno je i imati prostor za preferans. To može biti gajba igrača koji živi sam na gajbi, kafana čiji je vlasnik jedan od igrača ili kafana koju drži ortak. Preferans se ne igra sa glupanima i budalama, jer onda igra nema smisla. Dobar period za igru preferans je svaki ratni period. Preporučuje se period bombardovanja, jer se tad nema kud bežati. Namerno ne spominjem menstrualni period, a u sledećem pasusu biće jasno zašto. Valjda.
Preferans se igra u troje. Ova konstatacija je samo delimično tačna. Naime, preferans obično igraju dečaci, zato što su pametniji, odnosno, imaju bolje pamćenje; zatim, zato što mogu više da popiju, više da popuše i više da ćute. A i zato što su dečaci, pa vole da se pobiju. To se zove ozbiljan preferans. Postoji i tzv. neozbiljan preferans, kada je i devojčicama dozvoljeno da se igraju. Onda se preferans stvarno igra u troje. Ali se onda nikako ne preporučuje partija u toku ili neposredno uoči menstrualnog perioda. Zbog toga nikada nećete videti tri devojčice kako igraju preferans. Malo je verovatno da bar jedna od tri nije u nekom od navedenih perioda.
Pravila preferansa su jasna. U svakoj igri dva igrača igraju protiv jednog. U zavisnosti od karata, odnosno licitacije, uloge prijatelja i neprijatelja se menjaju iz igre u igru. Svakome je cilj da ode ispod šešira, odnosno da bude najjači frajer, ali i da obara protivnike. Licitacija koja predstavlja postavku svake igre, naročito je uzbudljiva kada se dva igrača kolju oko iste igre. Onda je praksa da ovaj koji uzme igru, ujedno i popije kontru od ovoga koji je izgubio. On onda može da uzvrati re-kontrom, a onda ovaj drugi da se zainati pa da mu udari sup-kontru, pa onda ovaj prvi da se iživljava sup-sup-kontrom. Nisam sigurna, mislim da se to negde zove i mat-kontrom, ali u svakom slučaju, ovom trećem je onda do jaja.
Licitacija, naravno može biti i jalova, pa se onda ponovo dele karte, što posebno smori onoga koji je na redu da deli karte. Dalje, licitacija i kad je uspešna ne garantuje igru, jer onome koji je dobio igru, druga dva igrača ne moraju da dođu. Jednostavno, provale da je mnogo jak. Dalje, na nečiju igru može doći samo jedan igrač. U tom slučaju igra se jedan na jedan, a ovaj treći se suši. Logično. Igrač koji dođe na igru, može da pozove igrača koji nije došao, ako proceni da ovaj ima petu ruku. Pozvani igrač u tom slučaju ne dobija niti gubi poene, ali može da najebe ako zajebe ovog koji ga je pozvao. Na betl moraju da dođu svi igrači. Oni u toj igri ne mogu da izgube poene, ali moraju da obore igrača čiji je betl. Osim ako taj igrač ne saopšti svečano: „Betl nema pad“. Onda se betl ne igra.
Licitacija je ključna stvar u preferansu. Prilikom licitacije igrači otkrivaju svoje stanje, namere, želje, potrebe. Na osnovu licitacije određuje se način igre, njen pravac, odnosi između igrača, uloge. U preferansu nema razgovora. U toku licitacije izgovaraju se samo sledeće reči: dva, tri, moja tri, četiri, moja četiri, pet, moje, šest, moje, sedam, moje, uzmi pička ti materina ili eventualno neko vikne: igra! Posle svake igre ona se analizira. Tad može doći do prepirke, svađe i povišenih tonova. Izrazi koji se tad upotrebljavaju su sledeći – što si me oborio, nisam te oborio, sam si se oborio, što mi se nisi javio u hercu, mislio sam da on ima herca, što nisi krenuo adutom, imao sam drugu taktiku, jaka ti taktika, pao si bezveze, što si me sekao, jebi ga, to mi je bila druga, što si mu pustio žandara, mislio sam da su kod tebe dama i kec, što nisi škartao tog pika, koji će ti kurac, izvini, sjebo sam se itd.
Princip preferansa je jednostavan. Kroz prijatelja se uvek igra velikom kartom, kroz neprijatelja malom. Prijatelja pokriješ, neprijatelju zavučeš. Prijatelja sečeš samo kad imaš pakleni plan, neprijatelja uvek navlačiš u makaze. Prijatelju izbijaš adute samo ako provališ da ih ima malo ili male i da nema boju u kojoj je neprijatelj jak. Neprijatelju izbijaš adute uvek. Igra počinje traženjem njegove slabe tačke. Ako provališ da ti neprijatelj odgovara na svaku tvoju boju, da nema čime da seče ili naskače, mrcvariš ga dok ne počne da plače. Kad se igra jedan na jedan, uvek se kreće velikom, ali se vodi računa o rupama, da neprijatelj ne bi profitirao treću damu ili četvrtog žandara.
Glavni igrač, kome su druga dva igrača neprijatelji, nema prijatelja. On igra sam. On mora da prođe svoju igru, jer ako izgubi, najviše gubi. Em mu bule skaču, em ga drugi igrači supe pa ga otkidaju i još na njemu podižu svoje pozicije. Za njega prvo i osnovno pravilo glasi – uvek adutom, da ispipa stvar, da vidi kod koga su ostali aduti i kakav je raspored snaga. Njemu je cilj da otme adute od drugih, a posebno mu je zadovoljstvo da natera dvojicu prijatelja da jedni druge seku velikim adutima. Jer, ako obori onog koji mu dođe, taj će posle dobro da razmisli da li će opet da mu dođe. Najjači je kad je dvobojac. Onda obara obojicu igrača i onda je apolutni car koji u naredne tri igre može opušteno da licitira i sa tri aduta.
Igre u preferansu sa adutima su, od najslabije do najjače: pik, karon, herc, tref. Pik se igra samo uz kontru, osim kad je na refeu. Igre bez aduta su betl i sans. Betl je najzajebaniji, jer je dovoljna samo jedna pogrešna procena da igrač škarta svoj pad. Takođe, igrač može pasti sa solo osmicom, ako se druga dva igrača nađu odmah na boji. Sans je najlakša igra, osim kad igrač nema jednu boju. Onda ili padne strašno ili obori nekog strašno. Smatra se da igrač nije fer ako igra sans bez boje, ali mu se to može tolerisati ukoliko juri šešir, a neki drugi igrač je licitovao do betla. Pravilo je da ako igrač uzme sans na dva, kreće se iz trefa, a ako ga uzme na pet, onda iz pika. Igrač koji igra sans nikad ne kreće prvi. To je jedini zajeb.
Glavna fora kod preferansa je kad igrač ne igra po pravilima, a prođe. Za takvog igrača kaže se da je dobar igrač, odnosno da ima muda. Na primer, ako krene iz solo popa u adutu. Ili ako igra velikom kroz neprijatelja, odnosno malom kroz prijatelja. Ili ako u svojoj igri ne igra aduta uopšte, što je obično jedini način da prođe na neko ludilo kad ima samo tri aduta. Ili kad ne krene srednjom solo kartom u betlu, već odluči da on obara igrača čiji je betl. Ili kad krene solo kecom u sansu. Ovakve vratolomije ne preporučuju se početnicima, večitim drugim i devojčicama.
Preferans je igra za džentlmene. To je viteška igra. U preferansu nema varanja. Ko jednom prevari, on više nikada, ali nikada, neće moći da igra preferans ni sa kim, jer će se to saznati. Jer se to nikada ne dešava. Jer je on jedno obično govno. Preferans je uzbudljiva igra, lepa igra. U preferansu nema sreće. Neko može imati seriju dobrih podela, ali mu to ne garantuje pobedu. Isto tako, neko može imati očajne karte, ali na kraju ipak odneti pobedu mudrom igrom. Preferans se obično igra za gajbu piva, koja se obično popije u toku sledeće partije. Preferans se može igrati i za novac, za ozbiljan novac. Ali o tome ne znam ništa.
I sledi sad jedna liza (moje drugo sorsovanje, he) za one nahrabrije i najizdržljivije koji su sve ovo uspeli da pročitaju i ukapiraju. Ja ne bih mogla. Ni da pročitam ni da ukapiram. Mrzelo bi me. Zato vama svaka čast. I jedna liza - Frankie Valli & The Four Seasons, "Beggin" (Pilooski re-edit).
imam dvobojac, igrachi, oborite se sami!